Bend dram jedan je od najzanimljivijih mladih bendova iz Beograda koji premijerno stiže u Zagreb u KSET 10. ožujka. Indie synth-pop trio stigao je s dva studijska albuma i plesno orijentiranom autorskom glazbom kojom povezuju različite svjetove u jedno, stvarajući “unikatnu yugopatetiku rasprostranjenu do kozmičkih prostranstva sentimentalnosti”. Razgovarali smo s njima!
Tko su Stefan, Marko i Nikola? Kad ih je počela zanimati glazba i što privatno slušaju?
Mi smo samo obični dečaci iz Beograda koji neklad zalutaju do kasno u noć. Imamo dnevne poslove, nažalost, jer rokenrol je surov kad nisi mejnstrim bend. A interes za muziku počeo je odavno, od osnovne škole, nižih muzičkih škola, privatnih časova. Sviranje je krenulo kao način da budeš zanimljiv devojkama, a takođe i da oponašaš heroje s gitarama. Privatno slušamo Beach House, Rage Against the Machine, Bon Ivera, Svemirka, Father Johna Mistyja i japanske anime soundtrackove. Previše svega.
Kako su krenule ideje o osnivanju benda? Kako su izgledali počeci? Otkud se poznajete te jeste li već imali iskustva s profesionalnim bavljenjem glazbom?
Stefan (gitara i vokal) i Marko (klavijature) se znaju iz jednog alt benda. Kada se to raspalo, osećali smo kako je trenutak da se autorski izrazimo. Falilo je sceni pop muzike kakva se radila na Zapadu, samo što je ovde niko nije radio na maternjem jeziku. Tu smo negde pronašli svoj prostor za igru, što oslikava težnju prvog albuma “Nećemo promeniti svet”. Kasnije smo počeli da eksperimentišemo veoma, i na drugom albumu “Previše svega” bendu se priključio Nikola (bubnjevi), koji je trenutno najmlađi profesor u muzičkoj školi i predaje udaraljke kaopart-time job. Kad sedne za bubanj sa nama, pretvara se u zver. Dosta smo žešći uživo, videćete u KSET-u.
Moramo priznati da nam se preslušavanjem vaš glazbeni stil čini dosta eklektičnim i teško ga je nekako svrstati. Na najpozitivniji mogući način, naravno. U kojem se žanru najviše pronalazite i kako biste se vi glazbeno opisali?
Sada smo više neki synth-pop bend, s tim što je to opet dosta relativno. Dosta smo žešći uživo, tada to već postaje rokenrol, pa sve to zajedno – možemo nazvati indi rok bendom. Nezaobilazan deo koncerta je i žurka koju pravimo na kraju svirke, kada divljamo i puštamo najvrelije trake iz DJ biblioteke. Često u smeštaj posle koncerta dođemo krvavi i povređeni. Tako da smeo bih se usuditi reći kako tu ima i panka (smijeh).
Iza vas su dva albuma, solo nastupi i nastupi na renomiranim festivalima poput festivala Exit te prestižna Nagrada Milan Mladenović za djelo od izuzetne umjetničke vrijednosti. I sve to od 2019., čak točnije 2020, s obzirom na to da vam je album prvijenac izašao u prosincu 2019. Koji su vaši dojmovi, jeste li očekivali takav uspjeh na srpskom tržištu?
Nagrada Milan Mladenović došla je tako neočekivano i mnogo nam znači to priznanje, ali nosi sa sobom i odgovornost za budući rad. Još i više s obzirom na to da je Darko Rundek te godine bio jedan od članova žirija. Van nagrada, koncerti su stvar za koju živimo i negde najbolji svedok da smo nešto napravili jeste i taj nezaboravan koncert u Domu omladine u Beogradu. Publika koja peva tvoje pesme i kaže: ‘Opisali ste šta mi se trenutno dešava u životu’ najlepša je stvar koju kao autor možeš čuti.
U Hrvatskoj dominira glazba za koju ne bismo rekli da ima neku umjetničku vrijednost. Kakva je situacija u Srbiji? Mislite li da mogu ovakvi stilovi u regiji pronaći put do mainstream publike i puniti veće prostore?
Koliko god se trudili da zvučimo moderno, mi smo alternativan bend jer sama muzika koju izvodimo i pišemo na ovim prostorima nema nikakve šanse protiv etno melosa udruženih s napornom elektronikom. Ljudi prosto hoće te žanrove i mi protiv toga nemamo ništa, zakoni ponude i potražnje su takvi. Ali postoje bendovi koji su uspeli da prevaziđu okvire alternative i zagaze u mejnstrim kulturu, što je super stvar i dokaz da je pesma gazdarica i jedino merilo. Primer su naši drugari iz Buč Kesidija.
Koje biste izvođače iz regije izdvojili kao one na čiji koncert volite otići?
Porto Morto, Svemirko, Koikoi, Peki Pele, Bajaga i Gibonni. Doduše, on ima isto veče koncert kad i mi, ali verujemo da će uspeti da stigne do KSET-a.
Fotografije: naslovna fotografija Kosara Luketić, ostale Sofija Modošanov
